Razvoj Globalnog Pozicionog Sistema
Razvoj ideje GPS -a i GPS navigacija iz dve perspektive. Prva se odnosi i bazira na samo funkcionisanje Globalnog Pozicionog Sistema, sa sve tehničkim detaljima i izazovima, kao i njenom prvobitnom namenom. Drugi perspektiva je mnogo romantičnija i ističe potrebe razvoja za takvom vrstom uređaja kod običnih ljudi u svakodnevnom životu. Uzima se da je prva pojava i sam početak GPS navigacije u automobilu bila u filmu o Džejms Bondu (ljubitelji ovog serijala bi dodali da je to sasvim normalno) pod nazivom „Goldfinger“, daleke 1964, gde je sličan navigacioni uređaj bio ugrađen u čuvenog „Aston Martina“. Iako mu je namena bila za praćenje„neprijatelja“, sve druge odlike današnjih GPS navigacionih sistema su bile prisutne: pokazivao je poziciju Agenta 007, ali i Goldfingera. Interesantno je da je u filmu ekran navigacionog uređaja bio na identičnom mestu na kome se nalazi i danas kod većine automobila saugrađenom fabričkom GPS navigacijom.
Početni koraci tehnološkog čuda
Dalje su se ideje samo množile i raspaljivale maštu gledalaca, ali i pronalazača,tako da se istinski razvila potreba za takvim navigacionim uređajem. Nakon primene u vojne svrhe, ceo sistem se probio u civilnu sferu prvenstveno u automobilima. Ovakav razvoj događaja je logičan iz više uglova: glavni razlozi su dimenzije uređaja,potrošnja struje i antena. Kod automobila uvek ima mesta da se tako nešto postavi, ima i dovoljno struje i pogodnih lokacija za prijemnu antenu. Drugi razlog leži u činjenici da vam takav uređaj najčešće i treba u kolima, jer ćete njima najlakše i zalutati, pogotovu u zemlji gde nema pristojnih putokaza na putevima.
Kao kuriozitet vezan za ovu temu vredi pomenuti urbanu legendu iz pionirskih dana GPS-a, po kojoj je mladi par u Mercedesu slepo verovao navigacionom sistemu koji ih nije obavestio da nema mosta preko reke već da treba sačekati trajekt – early adopter par se okupao u sred noći. Ne možemo proveriti verodostojnost ove urbane legende, ali znam da sam pre par godina verovao više putokazu nego GPS uređaju u Deliblatskoj peščari i potpuno promašio izlaz (loše okrenut –dvosmisleno postavljen putokaz). Kako se elektronika razvijala, tako su se širili modaliteti i načini upotrebe i namene navigacionih uređaja.
Danas imamo primere da i proizvođači patika i cipela u neke modele ugrađuju GPS senzore tako da kasnije možete bolje analizirati rekreaciju ili trening. Onaj pravi istorijat GPS sistema odnosi se na njegov tehnički razvoj. Moderno je tvrditi da su nove tehnologije što starije, pa ako su počeli da slave nastanak Interneta kada sapojavom prvog umrežavanja kompjutera, onda je u redu reći da je začetak GPS tehnologije u 1957. godini kada su Rusi lansirali prvi veštački satelit –veštačku „zvezdu“, a američki naučnici sa MIT računali njen položaj samoproučavajući radio-signal sa nje.
GPS Ideja pretvorena u stvarnost
Na osnovu ovih iskustava bilo je nekoliko ideja i pokušaja (što uspelih što neuspelih) realizacije GPS navigacije pomoću satelita, ali to nisu bili sistemi koji su omogućavali ovako široku primenu.Svi projekti su, očekivano, bili vezani za vojne potrebe, pre svega kao podrška podmornicama i raketama. Ideja GPS-a u današnjem smislu te reči nastaje i dalje daleke 1973. godine kada setražio neki nepogrešivi način navigacije. Tvorac ideje i realizacije bilo je ministarstvo odbrane Sjedinjenih Američkih Država. Brzo se započelo sa operacionalizacijom te ideje i već je 1978. godine lansiran prvi od 24 satelita ovog navigacionog sistema.
Poslednji satelit postavljen je u orbitu 26. juna 1993.godine, čime je kompletiran satelitski prsten oko naše planete, koji se sastoji od šest slojeva po četiri satelita, tako da je na bilo kojoj tački na svetu moguće videti najmanje 4, a maksimalno 12 satelita. Treba istaći da ovo nije jedini satelitski sistem za navigaciju – Evropa (Galileo) i Rusija (Glonass)imaju svoje, od kojih je Glonass potpuno spreman i funkcionalan za civilnu upotrebu.
Da bi i „obični smrtnici“ koristili GPS sistem, mora da bude ispunjen još jedan uslov– ne sme biti ratnih dejstava u regionu u kome želite da ga koristite, a u kome zemlja koja je vlasnik ovog sistema ima interes. Naime, GPS je izgrađen za vojne potrebe i koštao je 12 milijardi dolara. Iako u početku nije bilo predviđeno da se tačne informacije prosleđuju civilima, ovo se kasnije promenilo pod pritiskom kompanija koje su videle velike profite od nove tehnologije. Ipak, u početku su emitovana dva signala, jedan precizni, namenjen vojnoj upotrebi, i drugi, primetno manje precizan, u koji su dodatno unosili greške.
Tada su pojedine institucije (razni geo instituti) imale pravo da koriste precizan GPS u naučne svrhe, ali su na dešifrovanje podataka koje je senzor očitao morali da čekaju i po nekoliko nedelja, čime su se štitili vojni interesi. Prevedeno GPS navigacija nije mogla da radi u realnom vremenu. Godine 1998. ubrzo nakon što je Globalni Pozicioni Sistem postigao punu funkcionalnost, predsednik SAD Bil Klinton potpisao je ukaz kojim se nalaže da se u periodu od 2000. do 2006.godine Globalni Pozicioni Sistem u potpunosti ponudi i civilnom sektoru.
Ova odluka sprovedena je vrlo brzo tako da je od 2. maja 2000. GPS navigacija postala precizna i za obične korisnike u realnom vremenu. Napominjemo da SAD u svakom trenutku mogu ukinuti GPS signal ako im je to neophodno za vojna dejstva, tj. mogu ga kodirati i šifrovati za civilnu upotrebu. Da bi stvar bila komplikovanija, postoje ometači GPS-a čija je osnovna namena ometanje kretanja navođenih raketa.
Filmski stvaraoci su ovakvu temu iskoristili za još jedan film o DžemsBondu – Tomorow never dies, kada je lažni GPS signal skrenuo brod sa kursa. No,nadamo se da su ta nesrećna vremena iza nas i da ćemo sa te strane moći mirno da koristimo GPS tehnologiju na koju smo se već poprilično navikli, a u filmovima o Agentu 007 samo uživati.
